Ime ruže

Misterije su oduvek privlačile pažnju mnogih filozofa i učenjaka, počevši od drevnih grčkih pa sve do današnjih, koji su se vekovima suočavali se sa tajnama prirode i menjali svoje poglede na svet. Gotovo svaki put kada im se nešto učinilo razgonetnutim, pojavilo se mnoštvo pitanja na koje niko od nije mogao dati racionalan odgovor.

Sve je relativno.

Svaka postojeća teorija se može dokazati ili osporiti. Fascinirani i obskrbljeni neverovatnom sposobnošću da to misteriozno i nedokučivo pretoče u remek delo i ponude drugačiji pristup auditorijumu koji bi trebalo da pronikne kroz samu srž njegove zamisli, umetnici su dolazili do grandiznih ideja i inspiracija koje su ih često vodile u mračne delove ljudskog uma. Kao idealan primer za to možemo navesti Pakao, kojeg je Dante Aligijeri napisao početkom četrnaestog veka, a koji je bio do te mere značajan, da je promenio čitavu milenijumsku predstavu prokletstva. Narednih sedam vekova, ideja njegove misterije je inspirisala brojne omaže, prevode i varijacije briljantnih umova poput Longfeloua, Marksa, Miltona, Balzaka, Borhesa, Monteverdija, Vagnera, Čajkovskog, Pučinija i mnogih drugih, što je samo jedan od primera kod kojih je mistično i imaginativno bilo sredstvo nepresušne inspiracije i osnov za nastanak dela, reformi i polemika.

Vremenom intertekstualnost i simbolizam postaju sastavni deo književnosti, a umetnici ih koriste sa jasnom namerom da podstaknu čitaoca ili posmatrača na razmišljanje kako bi ušao u srž dela i razumeo ga na pravi način. Mnogi teoretičari takav pristup nazivaju otvorenim, jer upravo takva ostvarenja podstiču pojedinca da zaboravi na površnost i bude usredsređen na razumevanje intertekstualne sadržine i suštine dela. Primer za to je roman „Ime ruže“ italijanskog književnika i filozofa Umberta Eka, koji čitaocima nudi interesantnu teoriju zavere uz prožimanje Aristotelove teorije humora kao autoritativno i obezvređujuće sredstvo.

Radnja ovog romana je smeštena u Alpima unutar velikih manastirskih zidina u kojima se dešavaju misteriozna ubistva koja pokušava da reši franjevački monah Viljem od Baskervila sa iskušenikom Adsom iz Melka u srednjovekovnom dobu. Apsurdnost atmosfere koja vlada u manastiru leži upravo u tome da su opat i monasi opsednuti idejom da moraju sačuvati sebe od bilo kakvog spoljašnjeg uticaja koji bi mogao da  poremeti njihov ustaljeni način života. Idealan primer za to je tvrdnja glavnog opata da je smeh „đavolji vetar koji deformiše lice“, dužnost opatije očuvanje postojećeg znanja i nikako potraga za njim, jer ne postoji progresija već isključivo njegovo konstantno ponavljanje. Postojeću istragu dodatno kompikuje dolazak papske i carske delegacije čiji se sastanak uprkos morbidnim okolnostima održava u manastiru, kao i inkvizicija na čelu sa Bernardom Gijom koji osuđuje nevine ljude za odigrane zločine.

Naslov romana se može tumačiti na različite načine jer tokom romana nije dat nikakav nagoveštaj ili objašnjenje koje bi nam to moglo razjasniti. Dakle, pisac nam već samim naslovom implicira misteriozni simbol ruže čiju simboliku treba da otkrijemo čitajući ovo delo. Eko je bio izuzetno pažljiv prema svojim čitaocima, kako ne bi odustali od čitanja zbog nerazumevanja pojedinih segmenata romana, tako da se poslužio odličnim sredstvom – pripovedačem koji ne razume zbivanja oko sebe, a ipak o njima prenosi celovitu i jasnu sliku. On je vešto zapazio suštinske veze između srednjevekovnog i postmodernog načina mišljenja, o čemu kanadska profesorka Linda Hačion govori u svojoj “Poetici postmodernizma”:

Kao što je Umberto Eko hrabro pokazao u Imenu ruže, enkodiranje i dekodiranje znakova i njihovih međuodnosa bilo je idejni interes srednjovekovnog perioda.

Stoga, Ime ruže možemo povezati sa tajanstvenom devojkom koju je Adso zavoleo, aktuelnim srednjovekovnim ratom ruža engleskih porodica i Horheu Luisu Borhesu koji je imao veliki uticaj na pisca, a koji je oličen u slepom opatu i bibliotekaru kao konzervativna i negativna ličnost romana.

Ovim ostvarenjem, Eko je vrlo jasno uspeo da nam prikaže brutalnost i nadmoć rimokatoličke crkve, izopačenost njenih sledbenika kao i podložnost ljudske prirode grehu. Pored specifičnog načina pisanja i briljantne upotrebe intertekstualne sadržine, možemo primetiti kako nam se otvaraju verska, jeretička i politička pitanja iz različitih epoha koja vešto prožima kroz čitavo delo, kao i mnoštvo intertekstualnih značenja koja se postavljaju pred čitaoca kao intelektualni izazov.

name-of-the-rose-cosmopolitan

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s