Prikaz knjige “Digitalna kultura” Čarlija Gira

Delo američkog autora Čarlija Gira (Charlie Gere), Digitalna kultura, predstavlja drugu ediciju studije objavljene u Londonu 2008. godine. Kroz svoju sadržinsko-tematsku strukturu, ona razmatra esencijalna pitanja nastanka digitalne kulture i njenog razvoja kroz istoriju, pored čega je, vrlo koncizno, dovodi u korelaciju sa mnoštvom elemenata najrazličitijih fenomenoloških i socio-kulturoloških uticaja.

Po svom predmetu i metodologiji istraživanja, rad Čarlija Gira pripada oblasti teorije kulture i medija anticipirajući naučnu misao XIX veka, zaključno sa aktuelnim događajima i pojavama. Osnovna problematika njegovog rada, sugerisana i samim naslovom dela, polazi od ideje prema kojoj digitalna kultura predstavlja produkt dijalektičkih odnosa avangardne umetničke prakse, kontrakulturnog utopizma, kritičke teorije i filozofije.

U pogledu sadržajne koncepcije dela, koju sugeriše i sam naslov (Digitalna kultura), centralna problematika leži upravo u njegovim završnim poglavljima, iako se, prema značaju, sistematski pregled prethodnih poglavlja sadržajno postavlja na visokom kvalitativnom nivou. Naime, u poslednjim poglavljima autor ističe svoj subjektivni stav potkrepljen nizom teorija, istorijskih činjenica i, kako sam kaže, „ tačke u kojoj digitalne tehnologije nisu više samo obične alatke, već, bilo to dobro ili loše, sve više učesnici u našoj participatornoj kulturi“ (212) S tim u vezi, ovo poglavlje, potkrepljeno mnogobrojnim pažljivo odabranim istraživačkim studijama i radovima, nesumnjivo postaje ekstrakt celokupne elaboracije date teme, zahtevajući veliku svestranost najrazličitijih domena nauke i umetnosti, na šta autor ukazuje svojim čitljivim jezikom i elokventnošću.

Početnu tačku u prepoznavanju principa na kojem je zasnovana digitalna kultura, možemo uočiti u promenama koje su nastale kao rezultat ekspanzije digitalne tehnologije. Čitav razvojni put digitalizacije uslovio je niz otkrića od kibernetike, računarstva i fizike do molekularne biologije i, naravno, novih tendencija unutar domena umetnosti i kulture. Stoga, autor ističe kognitivne i perceptivne aspekte koje moramo razumeti u skladu sa aktuelnim socio-kulturološkim uticajima današnjice i kontekstom sredstva za potpunu promenu intelektualnog okruženja pojedinca. „To se posebno odnosi na digitalne medije (…) koji se menjaju i razvijaju na najneverovatniji i dosad neviđen način“ (10) Takođe, bitan preduslov za ekspanziju munjevitog razvoja tehnoloških alata predstavljaju i okolnosti hladnog rata, dok posleratno razdoblje avangarde, polako ali sigurno anticipira nove značenjske strukture i interakcije. Pored toga, mnoštvo naučnih i umetničkih projekata druge polovine dvadetog veka, postavlja dobar temelj za razvoj interaktivnih i multimedijskih tehnologija.

Međutim, ključno i, ujedno, najinteresantnije poglavlje ove knjige jeste Digitalna avangarda, prevashodno zbog svoje suštinske elaboracije tema koje zauzimaju relevantno mesto u domenu razvoja digitalne kulture i umetnosti. Stoga, možemo istaknuti digresiju autora o oblastima koje obuhvataju proces korelacije umetnosti i kibernetike, upliva multimedijalnog i interaktivnog diskursa, performansa i umetničkih grupa koje zagovaraju aktuelne teme underground tokova i novih idejnih pokreta.

Prema rečima Čarlija Gira, koji je istraživanje za ovu knjigu započeo na Univerzitetu Lankaster u Filadelfiji, „kontrakultura je posebno doprinela stvaranju ustrojstva koje će omogućiti da interaktivne tehnologije, koje je razvila vojska zahvaljujući vojnom finansiranju, mogu da se oslobode militarističke, tehnokratske aure, da se premažu lakom kibernetskog idealizma, preuzetim delimično od posleratne avangarde i da se pretvore u pitome, prijatne alatke za novu generaciju“ (123) Takođe, autor ističe da su promene u domenu medija izmenile percepciju korisnika u suštinskom smislu te reči; i podstakle implementaciju raznolikih sistema virtuelne realnosti, te s tim u vezi imaju dalekosežne posledice na život mladih. Stoga, inovacije u pogledu razmene multimedijalnih sadržaja i ilegalne distribucije predstavljaju „novu paradigmu“ potrošačkog sistema sa mnogo većim stepenom kontrole i koordinacije sadržaja.

Naredna oblast koja zaokuplja pažnju autora jeste ideja o otvorenom izvoru informacija – open source, koja se postavlja kao svojevrsni aksiom računarstva i „preduslov nastanka novih oblika kulturne i društvene organizacije i subjektiviteta“. Ova ideja ističe uspostavljanje jedinstvenog modela organizacije podataka u kojem korisnici mogu da dopunjuju i menjaju sadržaj, što se vrlo brzo pokazalo kao jedan od najrevolucionarnijih koncepata novih medija.

Porast informacija na globalnom nivou uslovila je razvoj digitalizacije, računarske industrije i utvrđivanje normi unutar društvene zajednice, gde se pojedinac posmatra kao predmet analize i poređenja. Stoga, ono što možemo smatrati intrigantnim i, pomalo, izazovnim, jeste autorova tendencija da istakne kritičko mišljenje nasuprot opšteprihvaćenom sistemu naučno-umetničkih diksursa; čime polako ali sigurno zalazi u oblast studioznih i kritičkih okvira.

U prvom poglavlju pod nazivom Počeci digitalne kulture, možemo uočiti elemente koji predstavljaju odskočnicu razvoja novih tendencija posmodernističke misli. Tu autor ističe značaj Tjuringove mašine – jednog od najstarijih izuma koji je pokrenuo proces razvoja digitalne tehnologije; i apstrakcije, standardizacije i mehanizacije, čime se težište postavlja na tržište rasta profita i razmensku upotrebnu vrednost robe. Takođe, kroz mnoštvo primera on prikazuje porast informacija na globalnom nivou koji anticipira razvoj digitalizacije i računarske industrije, njihove kategorizacije i utvrđivanja normi unutar društvene zajednice, čime polako ali sigurno dolazi do popularizacije novih medijskih formi i alata.

Drugo poglavlje, Kibernetsko doba, razmatra uticaj kibernetike koja je podstakla niz inovacija u domenu nauke i umetnosti, paradigme ratne ideologije i organizacije Mejsi konferencija koje su predstavljale digresivno mesto za razvoj novih, inovativnih ideja i svojevrsni prozor u budućost. Upravo tu, autor ističe upotrebu termina „kiber“, „informacijsko društvo“ i „kiberkultura“ koje percipira kroz vizuru aktuelne i istorijske perzistentnosti. Ono što se u ovom poglavlju čitaocima može učiniti interesantnim, jeste prikaz okolnosti koje su uslovile pokretanje ideologije hladnog rata i njegov uticaj koji inicira nov entitet računara, medijskih i komunikacijskih uređaja i integrisanje ljudi i mašina, gde kibernetika dobija istaknuto mesto na listi finansijskih resursa.

Naredno poglavlje, Digitalna avangarda, razmatra razvoj digitalnih binarnih računara i pojavu diskursa i ideja koje su uslovile pojavu digitalne kulture. S obzirom na to da je veliki broj postavangardnih umetnika stvarao dela koja su pokretala aktuelna pitanja digitalizacije i uticala na razvoj novih medija, autor navodi brojne eksperimente: od interaktivnih projekata, multimedija, telekomunikacije do potpune apstrakcije i subverzije umetnosti. Takođe, ističe i opus američkog kompozitora, Džona Kejdža, koji je ostvario značajan uticaj na muzički pokret minimalizma inicirajući razvoj digitalne muzike i pokret Fluksus, čiji su okviri interesovanja postavljeni unutar oblasti medija i telekomunikacija.

U svojoj sadržinskoj osnovi, četvrto poglavlje – Digitalna kontrakultura, sadrži prikaz razvoja postindustrijskog društva, posmatranog kroz prizmu teoretskih i umetničkih aspekata sa tehnologijom koja poseduje tendenciju utopijskog, subverzivnog potencijala; kao i samog pojma kontrakulture uslovljenom aktuelnim ekonomskim i društvenim promenama u SAD-u, Francuskoj i Velikoj Britaniji. Upravo tu, Čarli Gir ističe vrednost kibernetike – „paradigmatične tvorevine hladnog rata, koja proučava idealizovane sisteme homeostaze (stabilnosti) i povratne sprege“, postavljajući posmatrača van sistema koji ga objektivno posmatra.

Poglavlje koje govori o postmodernizmu, poststrukturalizmu i nekolicini novih žanrova, pokreta i ideja: od kiberpanka do novih muzičkih, filmskih i literarnih žanrova, nosi naziv Digitalni otpori. Ovde autor ističe uticaj okolnosti postmodernog kapitalizma kojim vladaju informacione i komunikacione tehnologije, te s tim u vezi izdvaja tri koncepta kao integracione delove digitalne kulture: mašine, asamblaže (kombinacije najrazličitijih elemenata) i rizome. Osim toga, kao fundamentalni segment potpoglavlja Poststrukturalizam, navodi pesimističku viziju Žana Liotara (Jean-Francois Lyotard) koji zagovara „stav postmoderne beznadežnosti“ na kojem je zasnovano celokupno društvo XXI veka; uz rađanje feminističkog diskursa koji, sam po sebi, inicira korelaciju naučno-fantastičnog i tehnološkog u svetu koji sve češće pokreće pitanja vezana za položaj i odnos žene i tehnologije.

Kroz šesto poglavlje, Digitalna priroda, autor argumentuje činjenicu prema kojoj tehnologija postaje uobičajena pojava prezasićnog društva i prisvaja odliku „amblematske i vizuelne moći“ sa statusom gotovo nevidljivog fenomena i prirodne pojave. Stoga, zanemaruje položaj čoveka i nužno preusmerava potrebe kapitalizma ka apstrakciji, čime otvara prostor razvoju multimedijalne psihodelične kulture i računara, kao individualnog alata i medijuma. Tu Gir, konciznim i čitljivim jezikom, ističe razvoj literarnih, muzičkih i grafičkih stilova supkulture, koji svojim postojanjem iniciraju revolucionarnost alternativnih formi i oblika. Naredno poglavlje, Digitalna kultura u dvadeset prvom veku, razmatra dostupnost bloginga (bloging) i ekspanziju distribuiranja ideja i ostvarivanja društvenog poretka vladajućeg sistema. Ovde emanentan faktor predstavlja decentralizacija, koja redukuje individualni uticaj pojedinaca i postojanje cenzure, čime inicira dostupnost digitalnih medija i alata. Takođe, autor ističe i niz inovacija koje svojim postojanjem uslovljavaju promene na planu percipiranja nauke, umetnosti, svakodnevnih aktivnosti i aktuelnih događaja, anticipirajući munjevit razvoj mikročipova i softvera veštačke inteligencije.

Delo Čarlija Gira nedvosmisleno predstavlja značajan naučni doprinos u razumevanju koncepta digitalne kulture i njenog nastanka, uz ilustrativno reprezentovanje najrelevantnijih teoretskih postavki i primera, posmatranih kroz prizmu modernističke i postmodernističke misli. Stoga, možemo zaključiti da je glavni kvalitet ovog rada istaknut na visokom stepenu autorove spretnosti analitičkog rasvetljenja istorijskih činjenica i ideala koji su doprineli evaluaciji i ekspanziji digitalizacije kao takve.
Još jedna činjenica koju smo istakli tokom analize Girovog rada, predstavlja autorov kritički osvrt na pojedine situacije i događaje, koji zalazi u oblast studioznih i kritičkih okvira anticipirajući ishode i progresivan razvoj kulture i tehnologije. Takođe, ono što ovo izdanje izdvaja od drugih, jeste izrazita sažetost, sistematičnost i preglednost strukture, čime autor predstavlja kompleksnu i specifičnu istorijsko-analitičku oblast i istovremeno, ističe aspirativne težnje naučno-edukativnog karaktera.

Tekst objavljen na portalu Magazina za Kulturu, Umetnost, Literaturu i Teatar – KULT : http://casopiskult.com/kult/carte-diem/digitalna-kultura-carlija-gira/?fbclid=IwAR28GKshwoPYvp889Q3rDV6CBCzbmF47uY6p1nuoAK58ndUZCYt94_QvO60

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s