Noć amerikane

Koncert beogradskog alternativnog benda, Stray Dogg, održan je 22. aprila na sceni Studentskog Kulturnog Centra u Kragujevcu. Pored standardnog repertoara, bend je ovom prilikom promovisao svoj debitujući album Come Along Wind i izveo nekoliko singlova sa prethodnog albuma.

Kao gost iznenađenja, te večeri im se na sceni pridružila i Ana Ćurčin, koja je zajedno sa svojim prijateljem i frontmenom grupe, Dušanom Dukatom Strajnićem, otpevala nekoliko pesama i oduševila Kragujevčane. Interesovanje je bilo toliko da se tražila karta više, a kapacitet SKC-a ispunjen do maksimuma. Ipak, i pored velikog broja ljudi, atmosfera je bila topla i intimna, prvenstveno zbog prigušenog svetla, laganog ritma i specifične boje vokala.

Tokom kraćeg uvodnog dela u kome su dominantnu ulogu imali klavir i bas gitara, koncert je ubrzo dobio i koncept performansa, sa pojavom neobičnih vizuelizacija u vidu pokretnih apstraktnih slika inspirisanih morem, prirodom i mistikom kosmosa. Ovakvu igru vizuelnih elemenata na sceni, osmislio je novosadski grafički dizajner, Vladimir Ilić, koji je po završetku Fakulteta Tehničkih Nauka počeo da sarađuje sa frontmenom i kreira vizuelizacije pojedinih spotova Stray Dogga. Nakon toga, publika je oduševljeno pozdravila Dukata, koji je uz nekoliko arpeđata na gitari prošao kroz publiku, pozdravio sve prisutne i izveo prvi singl sa novog albuma, No one but you.

IMGP5733 (1).jpg
Nastavak koncerta je protekao u istom raspoloženju, a publika je imala priliku da čuje i singlove poput Almost, She said, Smile, What could have been, Time i mnogih drugih, dok na scenu nije nastupila beogradska kantautorka i umetnica Ana Ćurčin. Ona je sa Dukatom u akapela verziji (akustičnih gitara i usne harmonike), izvela nekoliko pesama i kavera toliko dobro, da je i pored teksta na engleskom, publika bila u stanju da doživi svaku emociju i izgovorenu reč. Upravo ovo i predstavlja jedan od razloga, pored neprikosnovenog kvaliteta, zbog kojeg su ova dva umetnika toliko cenjena i poštovana.

Sve pesme Stray Dogga imaju originalne, sentimentalne tekstove posvećene izgubljenoj ili srećnoj ljubavi, usamljenosti, čežnji ili nekom drugom mračnijem periodu života. Ipak, svaka od ovih tema, uprkos svojevrsnoj mainstream konotaciji (jer ih u velikoj meri koriste izvođači Bilbordovih top lista), odstupa od ustaljenih šablona patetike i komercijale. Po završetku singla Crimson moon, Dukat je izveo devojku iz publike uz singl Disappear i zahvalio publici na ukazanoj podršci, priznajući da je i sam zatečen zbog ovolike posećenosti jer žanr amerikane nije tipičan i blizak publici sa ovih prostora.

1904023_769627119767998_1184030050451062849_n.jpg
Kao što mnogi od vas znaju, žanr Stray Dogga uglavnom ne odstupa iz okvira amerikane i dream pop-a, ali povremeno sadrži i elemente indi roka, što i nije tako loša kombinacija, naročito kada se čuje u live izvođenju. Za razliku od bendova koji imaju milione pregleda na youtube-u, poput Cigarets After Sex, Passinger i Heartless Bastards, Stray Dogg nije nastao kao produkt profitabilnosti, već isključivo kao kreacija umetnika koji su želeli da se bave onim što vole i ostanu dosledni u tome.

Nakon koncerta smo saznali da Ana i Dukat već nekoliko meseci rade na aranžmanima i da je večerašnji koncert deo turneje tokom koje će promovisati nove albume i tim povodom održati nekoliko zajedničkih koncerata u regionu. Drago nam je što su zadovoljni našim gostoprimstvom i naravno, svim srcem im želimo mnogo lepih trenutaka i uspomena sa predstojeće turneje.

 

Privatizacija medijskih kuća u Srbiji

Poslednjih nekoliko godina, svedoci smo masovne medijske subverzije koja je u oktobru prošle godine dosegla vrhunac privatizacijom medijskih kuća i dovela do potpune degradacije ustaljenih medijskih programa i normi, njihovim propadanjem i redukcijom kvalitetnog specijalizovanog kadra.
Prema rečima članova Nezavisnog udruženja novinara, ˝medijska reforma je sumnjivom privatizacijom stvorila jednu apsurdnu situaciju u kojoj se novac na konkursima deli između medija koji pripadaju istom vlasniku˝. Upravo ovom konstatacijom, dolazimo do zaključka koji podrazumeva uplitanje evidentnih političkih uticaja u domen medijskog konceptualizma i reformi, manipulacije i interoperabilnosti, i bez sumnje dovodi do ovakve medijske cenzure kakvoj smo svedoci danas. Naravno, o ovoj temi se govorilo i na Balkan Investigative Report Network konstitutivnim sednicama, kao i o tendenciji prema kojoj je na teritoriji Srbije neminovno osnivanje tzv. medijske paramreže, koja će kupovinom lokalnih medija nastaviti da se finansira iz državnog budžeta.
Analizirajući podatke koje je prikupilo Ministarstvo kulture i informisanja, mogli smo da primetimo kako se brojke privatizovanih lokalnih radija i TV stanica enormno razlikuju i velikim delom nalaze ispod standardizovanog proseka, dok je nekolicina prodata po ceni koja je veća od procenjene vrednosti kapitala. S obzirom na to da privatnici mnogo više brinu o sopstvenom profitu nego o javnom interesu, ovako nešto smo i očekivali, iako odluka da se odustane od regionalnih javnih servisa jeste jedan tragičan potez kojim se degradira kvalitet državnih medijskih udruženja Srbije.
Ni jedan od pomenutih aspekata ne bi predstavljao problem da privatizacijom nekadašnjih državnih servisa nije došlo do urušavanja postojećeg sistema vrednosti i utemeljivanja jednog apsurdnog sistema kojim pojedinac postaje deo ˝globalnog sela˝ i savršeno oblikovan proizvod podoban za sve vrste manipulacije.
Ugledajući se na ovakav princip medijske ˝progresije˝, na našim nacionalnim frekvencijama u udarnim terminima, počelo je emitovanje brojnih sadržaja zabavnog karaktera, koji su nakon privatizacije na pojedinim televizijama postali deo stalnog programa, a za kratko vreme dobili i celodnevne termine emitovanja sa sadržajima koji legitimišu nasilje, seksualno i verbalno zlostavljanje, promiskuitet, primitivizam i kič. Prema Zakonu o javnom informisanju i transparentnosti, ništa od ovoga nije bilo dostupno u ovolikoj meri kao danas, do procesa privatizacije kojim mediji dobijaju nove vlasnike čiji je prioritet, kao što rekosmo, sopstveni profit.
U duhu pregovora za ulazak u Evropsku uniju, vrlo je moguće da se približavamo standardima evropskih gradova, ali zato u kulturološkom pogledu stagniramo već decenijama. Ugasiše nam bioskope, pretvoriše kulturne centre u pivnice, a pozorišta dovedoše do bankrota tako da se godinama bore za opstanak. Muzičke škole i ateljee nam obećavaju od pamtiveka, a temeljima nikad kraja. Ipak, vrlo dobro znamo da jedna nacija ne može egzistirati bez kulturnog poretka i kvalitetnog medijskog programa, te je stoga i više nego neophodno podići svest o značaju kulturno-obrazovnih institucija i programa, a time i stručni kadar sposoban za ekscitaciju istih.

Kornelije Stanković – Velikan srpske muzičke scene

Kako Žak Atali (Jacques Attali) govori u svojoj knjizi Buka (Bruit, 1977), muzička umetnost se može definisati kao fenomen novog sveta koji konstantno trpi manje ili veće promene i opstaje uprkos čestim promenama društveno-subverzivnog sistema. Prevashodno ovoj konstataciji, naša muzičko-umetnička scena je prolazila kroz korenite promene na polju stvaralaštva i izvođaštva, što je u potpunosti razumljivo zbog petovekovne kolonizacije otomanske imperije na ovim prostorima, ali i čestih ratova i migracija stanovništva. Koliko god se borila za autonomiju i očuvanje sopstvene tradicije, kultura u Srbiji nije uspela da odoli asimilaciji i političkim uticajima aktuelnih režima.
Tako je u Beogradu, gradiću koji je u to vreme brojio nešto više od 25.000 stanovnika, počelo kulturno-umetničkog života nalik evropskom, gde je vrlo brzo ustaljeno izvođaštvo kao umetnička delatnost, koncentiranjem inostranih umetnika i ansambala scenama beogradskih pozorišta i salona. Teatar na Đumruku i pozorište Kod Jelene su neke od najznačajnijih institucija za ovaj period koje su donele veliki doprinos popularizaciji umetničke muzike i stvaranju navike posećivanja javnih priredbi i koncerata umetničke muzike. Ovakvoj revitalizaciji kulturno-umetničkog života Srbije, prethodilo je osnivanje Prvog beogradskog pevačkog društva (1853), koje je upravo nastalo sa ciljem kako bi se spojilo lepo i korisno “zabava, uživanje i obučavanje u muzici”, kako piše u samom članu statuta ovog društva. Za vrlo kratko vreme, ono je postalo srž beogradske muzičke kulture i sastavni deo mnogih javnih manifestacija.

Prvi radovi i odlike stila

Kada je na muzičku scenu stupio prvi srpski afirmisani kompozitor, Kornelije Stanković (1831-1865), nad muzičkim stvaralaštvom je već uveliko prednjačilo izvođaštvo, kao najpopularnija sfera ove umetnosti. Statusom plemenitog horovođe, kompozitora i umetnika, Kornelije je uspeo da približi narodni muzički izraz evropskoj kompozicionoj tehnici i istovremeno odgovori realnim potrebama i izbirljivom ukusu publike, kojoj je njegova muzika zapravo i bila namenjena. Tokom pomnije analize stvaralačkog opusa ovog kompozitora, možemo jasno uočiti razvojnu fazu u kojoj koristi tradicionalne elemente seoskih kompozicija, komponuje pod uticajem gradske elite i pseudo-evropskog manirizma. Za razliku od svojih prethodnika, često je pribegavao salonskom i građanskom sentimentalizmu, igračkim oblicima i izrazito romantičarskim harmonskim jezikom, koji se već uveliko koristio u delima Kornelijevih evropskih savremenika.

Budući da je stvarao u vreme kada je književni romantizam bio na početku svog razvoja, tekstovi koje je upotrebljavao u svojim kompozicijama su uglavnom bili inspirisani poezijom Branka Radičevića i Vuka Stefanoviča Karadžića. Kao mladić na konzervatorijumu u Beču, Kornelije je vrlo brzo prihvatio osnovne ideale tadašnjih srpskih, romantičarski zanesenih intelektualaca – što će kasnije pretočiti u kompozicije rodoljubive i sentimentalne tematike. Njegova celokupna umetnička delatnost je bila usmerena upravo na to da, poput Vuka sakuplja, beleži, i u granicama svojih stvaralačkih mogućnosti obrađuje i prezentuje narodne pesme srpskom građanstvu.

Pismo starog prijatelja

Mnogi teoretičari i umetnici svrstavaju Stankovića u grupu kompozitora čiji stvaralački opus ima veliki značaj ne samo za srpsku kulturno-umetničku scenu, nego i Beča, Pešte, Moskve, Petrograda, kao i većine država na području nekadašnje Savezne Federativne Republike Jugoslavije. Boraveći u ovim gradovima, Kornelije je stekao važna poznanstva i vrlo bliska prijateljstva koja su vremenom postala toliko ozbiljna i bliska, da su trajala do kraja njegovog života. Neki od njegovih najvernih prijatelja su bili: Jovan Bošković (filolog, urednik Letopisa Matice srpske, ministar prosvete u Srbiji i sektretar Srpskog učenog društva), Steva Todorović (slikar koji se svim silama se zalagao za napredak muzike u srpskom društvu) i Fedor Demelič (pravnik, istoričar, pisac veoma značajnih istorijskih rasprava iz oblasti običajnog prava kod Južnih Slovena i autor rasprave o Meternihovoj spoljnoj politici). Atmosferu sa jednog večernjeg druženja je u pismu sestričini opisao Aleksandar Sandić (istaknuti srpski publicista prevodilac i saradnik Matice srpske) rečima: “Slatki i mili časi behu oni, koje provađah ja, koje provađasmo Srbi đaci univerzitetlije u stanu u svetilištu reko bih, muzike i slikarstva, u stanu dvojice nerazlučivih prijatelja, Kornelija Stankovića i Stevana Todorovića…Što god bi Kornelije od jednog sastanka nam do drugog u note napisao i složio, slabačkim svojim elegijskim glasom otpevao bi najpre on sam, propraćajući klavirom, kao da ogleda je li dobro pogođeno i ugođeno – pa bi onda to isto ponovio svojim sonornim glasom Stevan, a Kornelije pratio je pesmu svirkom na klaviru. E tu si imao pravog uživanja – ne znaš čim pre da se nadiviš, ili pesmom Todorovića ili svirkom Stankovića! Pa bi zatim okupio koga od nas, svojih tokorse učenika-benevola, koje nas je oko sebe prikupljao i obučavao ovog u pevanju onog u sviranju – da mu ko što otpeva ili odsvira, ili bi nas zbio u zbor pevački, da mu zborno pevamo, a on nam pesmu svirkom pratijaše. Bijade tu, kad bi posvirali i popevali, i vežbade u deklamovanju i razglagolstvija svake lepe vrste”. Posle studija, Kornelije je živeo isključivo od sopstvenog rada i truda, štampajući i prodavajući svoje kompozicije, kada mu je jedini stalni prihod donosio posao horovođe Beogradskog pevačkog društva i donacija kneza Mihaila za rad na skupljanju narodnih melodija u Srbiji. Njegova teška finansijska situacija je bila toliko velika da je jednom prilikom bio prinuđen da poručisvom prijatelju, Jovanu Boškoviću, da rasproda sve što mu je ostalo u Beogradu, uključujući pokućstvo i ličnu odeću.

Popularnost i kritika

Sa izuzetnom pažnjom, srpska elita tog vremena je pomno pratila Stankovićevu svestranu muzičku delatnost, od čega je najzapaženije svakako bilo njegovo klavirsko stvaralaštvo. Objavljivanje komentara nepoznatog autora u Srbskim novinama, skrenulo je pažnju javnosti na Kornelija i njegova dela, ali i doprinelo popularnosti njegovog prvog značajnijeg klavirskog dela -Ustaj, ustaj, Srbine, rečima: “Ova umetnička tvorevina zaslužna je da je svaki Srbin i Srpkinja dočekaju i po vrednosti njenoj uvaže, jer se ona kod nas može smatrati kao prvenac u svojoj struci. Pesma je po narodnom duhu u note stavljena i umetničkom veštinom je iskićena.”

Iako vrednosni sud o Stankovićevim klavirskim kompozicijama danas formiramo na osnovu drugačijih kriterijuma i temeljnije analize, ne možemo im osporiti evidentan istorijski značaj. Kao jedno je od najvažnijih pitanja sa kojima se susreću mnogi srpski teoretičari prilikom analize njegovog stvaralaštva jeste: šta to Stankovićevu muziku zapravo čini toliko ekstenzivnom i živom danas, i zbog čega se u tolikoj meri u svojstvu uzora nametnula drugim kompozitorima? Možemo čuti kako teoretičari često aludiraju na srodnost Stankovićevih dela sa tradicionalnom muzikom i paralelnom egzistiranju nacionalnih elemenata i elemenata evropske tradicije (kao glavnih odlika celokupne srpske muzike do Prvog svetskog rata), koji se prvi put jasno manifestuje u Stankovićevom stvaralačkom opusu. Ipak, bitno je reći i da ovaj kompozitor nije imao konkretan uzor na osnovu čijeg učenja ili kompozicione tehnike je oblikovao svoje stvaralaštvo, tako da uzore i ne treba tražiti na tadašnjoj muzičkoj sceni, koja je bila na samom početku kulturno-umetničkog razvoja i uticajem aktuelnih zapadnoevropskih tendencija. Njegov stil je građen pod uticajem okoline u kojima se školovao, muzičkih žanrova – koje je slušao i izvodio, kao i  stavova koje je formirao podstaknut recipiranim uticajima i idejom o samom komponovanju u narodnom duhu. Jedinstvenu priliku da čuje vrhunska dela u izvođenju evropskih pijanista, imao je tokom boravka u Pešti i Beču, što je imalo dodatnog uticaja na čitav proces integracije i formiranja njegovog muzičkog ukusa. Stoga su se zapadnoevropski izvori i te kako podsticajno odrazili na kompoziciono-tehničku i stilsku komponentu njegovih pojedinih dela, kao i sam izbor forme teme sa varijacijama i popularnih muzičkih žanrova igračkog karaktera poput polke, valcera i kadrila. Međutim, u prestonici austrougarske carevine, uticaj na Stankovićevo stvaralaštvo je imao mladi Vuk Stefanović Karadžić, koji je ostavio toliko velik utisak na ovog kompozitora, da je dobar deo svog života posvetio upravo izučavanju nacionalne muzičke baštine i tradicionalne muzike. Na osnovu saglasnosti članova Srpske Akademije Nauka i Umetnosti, dela koja je komponovao nakon 1853. godine, predstavljaju deo srpske kulturne baštine i odraz folklornog nasleđa srpskog naroda, a kao takva se i danas izvode na scenama širom Srbije i Evrope.
“Pored toga što identifikovane karakteristike i nedostaci primenjenog kompozicionog postupka, skroman krajnji rezultat, a prvenstveno svesno uzdržan harmonski jezik – koji samo povremeno iskoračuje iz konteksta klasičarskog harmonskog mišljenja – predstavljaju komponente koje udaljavaju Stankovićeva dela od internacionalnih kriterijuma i savremene evropske produkcije, skromne stilizacije i obrade nacionalnih igara, dugo su opstale kao karakteristični tipovi i uzori kojih su se kasniji kompozitori – neretko “slepo” – pridržavali.”

Dela ovog kompozitora poseduju izuzetan kvalitet i značaj na polju srpske i jugoslovenske kulture, o čemu svedoče izvođenja njegovih horskih i klavirskih kompozicija već decenijama. Uzimajući u obzir težak položaj i finansijske probleme umetnika tog vremena, Kornelije je svojim radom i pre svega upornošću, uspeo da uzdigne srpsku muzičku scenu na jedan viši nivo i postavi dobar temelj, koji će biti vrlo bitan za njenu kasniju integraciju u evropske muzičke tokove. Ipak, dugi niz godina naša muzička dela nisu uspela da dobiju značajnija priznanja u inostranstvu, upravo zbog toga što je veoma mali broj distribuiran i predstavljen stranoj publici, pored toga što je više puta pokazala interesovanje za naš folklor i tradiciju.

Danas se susrećemo sa sličnim problemima i pored tehnoloških dostignuća koja nam pružaju ogromne mogućnosti za popularizaciju dela domaće umetničke muzike. Tu se postavlja pitanje, jesmo li sami krivi za ovakav položaj umetničke muzike u Srbiji i žanrovsku subverziju koja se uprkos svim borbama intelektualne elite do te mere danas ustalila da predstavlja neizostavni deo naše kulture i svakodnevnice?