Izvođaštvo kroz prizmu interakcije i progresije umetnosti

Na ovogodišnjem Internacionalnom festivalu kamerne muzike u Kragujevcu, Convivium Musicum, od 14. do 17. marta, imali smo priliku da razgovaramo sa izvođačem čije ime ima izuzetnu reputaciju u elitnim muzičkim krugovima širom Evrope. Španski saksofonista, Lois Alen Gonzales (1989), usavršava se od svoje šesnaeste godine u klasi profesora Hozea Fungveininja na konzervatorijumu Lalín, a svoje prve nagrade osvojio je sa devetnaest godina na tekmičenjima u Santjagu de Komposteli i Remangenu. Kako pojedini kritičari kažu, njegova jedinstvenost proizilazi iz neverovatne muzikalnosti, elegancije i eksplozivnosti, koje Gonzales na vrlo vešt način kombinuje na sceni.

Kao član Orkan Kvarteta (Orkan Quartet) imao je jedinstvenu priliku da upozna veliki broj ljudi, stekne nova iskustva i sklopi bliska prijateljstva. Tako je 2013. godine osnovao ansambl Trio Afekti sa koleginicama sa Univerziteta za muziku i ples (Hochschule für Musik und Tanz) u Kelnu, što se pokazalo kao savršen spoj naizgled različitih, a zapravo veoma bliskih kultura i instrumenata.

Vremenom je stil ovog ansambla uobličen upotrebom novina u pogledu interpretacije dela klasične muzike, naročito onih koja se ne nalaze na standardnom repertoaru koncertnih dvorana. Kao jedan od članova, Gonzalez nam otkriva šta je to što ga inspiriše, kakve izazove ima pred sobom, koji segment umetnosti po njegovom mišljenju poseduje najveći stupanj originalnosti i još mnogo toga. Razgovor sa ovim umetnikom smo vodili neposredno po završetku koncerta održanog na festivalu Convivium Musicum.

Da li ste prvi put u Srbiji i kako Vam se čini kragujevačka publika?

Ovde sam prvi put i mogu Vam reći da sam prijatno iznenađen. Mislim da je sjajna stvar što ljudi i dalje imaju interesovanje za dolazak na ovakve manifestacije. S obzirom na to da se ovakav sastav trija (violina, saksofon, klavir) vrlo retko viđa na sceni klasične muzike u Evropi, ali i šire, neverovatan je osećaj videti publiku u ovako velikom broju koja je došla da čuje nešto što je potpuno novo za nju.

Kako ste došli na ideju da osnujete Trio Afekti i čija je to bila ideja?

Ideja je, zapravo, bila moja. Želeo sam da predstavim saksofon kao instrument čija uloga ne mora biti samo u sferi džeza, već i u oblasti umetničke muzike. Pored toga, dopala mi se kombinacija violine, saksofona i klavira, za koju je vrlo teško naći originalnu parituru, ali se mogu napraviti dobri aranžmani. Aranžmane smo, naravno, uradili uz veliko poštovanje prema autorima i njihovom načinu komponovanja – jedan od njih je Bramsov Trio u Es-duru, kojeg smo izveli na večerašnjem koncertu.

Koji su trenutno Vaši najveći izazovi?

Ima ih mnogo, a najveći od svih svakako jeste usavršavanje izvođačke tehnike i predstavljanje saksofona kroz nove forme i interpretacije dela savremenih kompozitora. Pored toga, smatram da je neophodno i konstantno istraživanje i traganje za novim izazovima. Saksofon je instrument relativno kratke istorijske prošlosti, tako da možemo reći da njegovo vreme tek predstoji.

Trio_Affekti-web.jpg

Da li mislite da bi publika trebalo da razlikuje ideju i sam proces nastanka dela od izvođenja koje je takođe vrlo bitan segment? Ako je tako, kako ih učiniti korespodentnim?

Način izvođenja mora da bude originalan, sa jasnom namerom, i što je najvažnije od svega, u koheziji sa konceptom kompozitora. Ono što volim kod muzike i uopšteno umetnosti, podrazumeva postizanje uspešne interacije između umetnika i publike. U svakom slučaju, ne mogu da napravim oštru granicu između toga na šta bi publika trebalo da obrati pažnju, a na šta ne, prvenstveno zbog same prirode čitavog tog procesa koji mora biti individualan.

Na koji način doživljavate interakciju sa publikom?

Svaki put kada izađem pred publiku, postoji određena doza tenzije, jer niko ne zna šta će se zapravo dogoditi i upravo tu je čar svega. Uvek pokušavam da predstavim delo onako kako ga ja u tom trenutku doživljavam, ali istovremeno i kako je kompozitor želeo da se izvede. Publika naravno, uvek ima pravo da izrazi sopstvene emocije i kritičnost, a moja dužnost kao izvođača i scenskog umetnika jeste da ih prihvatim i doživim kao sugestiju.

Šta mislite o komercijalizaciji koja je zašla u svaku poru savremenog društva i da li se njenom ekspanzijom promenila svrha čiste, umetničke muzike?

Umetnost sama po sebi, neprestano traga za savršenstvom forme i izraza, ali u korelaciji sa aktuelnim načinom života dobija novu svrhu i postaje podređena potrebama auditorijuma. Nemam ništa protiv ljudi koji slušaju mainstream, jer na kraju krajeva, svi treba da težimo onome što nas ispunjava. Živimo u ekstremno brzom vremenu, koje nam ne ostavlja mnogo vremena za istraživanje, ali ipak, od svega treba probrati samo najbolje, kao na primer, kada tražite knjigu koju želite da čitate.

U kom segmentu umetnosti mislite da postoji najveći stupanj originalnosti i koji Vas umetnici inspirišu?

Originalnost je nešto za čime se vekovima traga, kako bi se dosegnulo nešto potpuno novo. Kada razmišljam o razvoju muzičke umetnosti, uvek se setim reči profesora koji mi je jednom rekao da je neminovan put od Hajdna do Šenberga, i od Šenberga do danas, kako bi se postigao razvoj postojećih formi i koncipirali novi žanrovi. Što se tiče umetnika koji me inspirišu, želim da pomenem Džonatana Brauna, koji mi je trenutno najveći uzor i jedan od profesora na Univerzitetu za muziku i ples u Kelnu. To su i Navukuo Mai, Žan-Mari Londe, Frank Emersonon, Ferenc Rados.

 

Intervju je objavljen u časopisu “Muzika Klasika” br. 23,godina VII, april-jun 2016 i portalu Internacionalnog festivala kamerne muzike Convivium Musicum:

http://www.conviviummusicum.com/sr/intervju-sa-loisom-alenom-gonzalesom/

https://muzikaklasika.com/muzikaklasika23.html