The name of the rose

Ne postoji tajna kakva bi čoveka držala dovoljno dugo u neznanju ili koja se bar ne bi činila dovoljno pronicljivom kako bi ga podstakla na temeljnije razmišljanje. O tome su govorili mnogi filozofi počevši od drevnih Grčkih pa sve do današnjih, suočavajući se sa tajnama prirode i postepeno menjajući svoje poglede na svet. Skoro svaki put kada nam se nešto učini razgonetnutim, pojavi se mnoštvo drugih pitanja na koje nikako ne možemo dati odgovor. Kao što znamo sve je relativno. Svaka postojeća teorija se može dokazati ili osporiti.

Nekolicina umetnika ima upravo tu sposobnost da misterioznu tajnu pretoči u remek dela i ponudi drugačiji pristup auditorijumu koji bi trebalo da pronikne kroz samu srž njegove zamisli. Najbolji primer za to predstavljaju umetnici koji svoje radove uglavnom izlažu u pisanim formama koje se mnogima čine kao nedorečena i nerazumljiva dela, a koja su upravo pisana sa tom namerom da podstaknu čitaoce na veći duhovni napor kako bi sami došli do zaključka i razumeli delo na sopstveni način. Mnogi današnji teoretičari nazivaju ovakav pristup otvorenim jer takva dela podstiču posmatrače i čitaoce da se usredsrede na razumevanje intertekstualne sadržine i suštine dela. Najbolji primer za to je roman „Ime ruže“ italijanskog književnika i filozofa Umberta Eka koji čitaocima nudi interesantnu teoriju zavere uz prožimanje Aristotelove teorije humora kao autoritativno i obezvređujuće sredstvo.

Radnja ovog romana je smeštena u Alpima unutar velikih manastirskih zidina u kojima se dešavaju misteriozna ubistva koja pokušava da reši franjevački monah Viljem od Baskervila sa iskušenikom Adsom iz Melka u srednjovekovnom dobu. Apsurdnost atmosfere koja vlada u manastiru leži upravo u tome da su opat i monasi opsednuti idejom da moraju sačuvati sebe od bilo kakvih stranih uticaja koji bi mogli da  poremete njihov ustaljeni način života. Idealan primer za to je tvrdnja glavnog opata da je smeh „đavolji vetar koji deformiše lice“, dužnost opatije očuvanje znanja, a ne potraga za njim jer ne postoji napredak u istoriji znanja već je neophodno njegovo konstantno ponavljanje. Postojeću istragu dodatno kompikuje dolazak papske i carske delegacije čiji se sastanak uprkos morbidnim okolnostima održava u manastiru, kao i inkvizicija na čelu sa Bernardom Gijom koji osuđuje nevine ljude za odigrane zločine.

Naslov romana se može tumačiti na različite načine jer tokom romana nije dat nikakav nagoveštaj ili objašnjenje koje bi nam to moglo razjasniti. Ipak, možemo ga povezati sa tajanstvenom devojkom koju je Adso zavoleo, aktuelnim srednjovekovnim ratom ruža engleskih porodica i Horheu Luisu Borhesu koji je imao veliki uticaj na pisca, a koji je oličen u slepom opatu i bibliotekaru kao konzervativna i negativna ličnost romana.

Ovim romanom, Eko je vrlo jasno uspeo da nam prikaže brutalnost i nadmoć rimokatoličke crkve, izopačenost njenih sledbenika kao i podložnost ljudske prirode grehu. Pored njegovog specifičnog načina pisanja koji se za mnoge može učiniti nerazumljivim, možemo primetiti kako nam se otvaraju verska, jeretička i politička pitanja iz različitih epoha koja vešto prožima kroz čitavo delo, kao i mnoštvo intertekstualnih značenja koja se postavljaju pred čitaoca kao intelektualni izazov.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s