Prikaz knjige “Digitalna kultura” Čarlija Gira

Delo američkog autora Čarlija Gira (Charlie Gere), Digitalna kultura, predstavlja drugu ediciju studije objavljene u Londonu 2008. godine. Kroz svoju sadržinsko-tematsku strukturu, ona razmatra esencijalna pitanja nastanka digitalne kulture i njenog razvoja kroz istoriju, pored čega je, vrlo koncizno, dovodi u korelaciju sa mnoštvom elemenata najrazličitijih fenomenoloških i socio-kulturoloških uticaja.

Po svom predmetu i metodologiji istraživanja, rad Čarlija Gira pripada oblasti teorije kulture i medija anticipirajući naučnu misao XIX veka, zaključno sa aktuelnim događajima i pojavama. Osnovna problematika njegovog rada, sugerisana i samim naslovom dela, polazi od ideje prema kojoj digitalna kultura predstavlja produkt dijalektičkih odnosa avangardne umetničke prakse, kontrakulturnog utopizma, kritičke teorije i filozofije.

U pogledu sadržajne koncepcije dela, koju sugeriše i sam naslov (Digitalna kultura), centralna problematika leži upravo u njegovim završnim poglavljima, iako se, prema značaju, sistematski pregled prethodnih poglavlja sadržajno postavlja na visokom kvalitativnom nivou. Naime, u poslednjim poglavljima autor ističe svoj subjektivni stav potkrepljen nizom teorija, istorijskih činjenica i, kako sam kaže, „ tačke u kojoj digitalne tehnologije nisu više samo obične alatke, već, bilo to dobro ili loše, sve više učesnici u našoj participatornoj kulturi“ (212) S tim u vezi, ovo poglavlje, potkrepljeno mnogobrojnim pažljivo odabranim istraživačkim studijama i radovima, nesumnjivo postaje ekstrakt celokupne elaboracije date teme, zahtevajući veliku svestranost najrazličitijih domena nauke i umetnosti, na šta autor ukazuje svojim čitljivim jezikom i elokventnošću.

Početnu tačku u prepoznavanju principa na kojem je zasnovana digitalna kultura, možemo uočiti u promenama koje su nastale kao rezultat ekspanzije digitalne tehnologije. Čitav razvojni put digitalizacije uslovio je niz otkrića od kibernetike, računarstva i fizike do molekularne biologije i, naravno, novih tendencija unutar domena umetnosti i kulture. Stoga, autor ističe kognitivne i perceptivne aspekte koje moramo razumeti u skladu sa aktuelnim socio-kulturološkim uticajima današnjice i kontekstom sredstva za potpunu promenu intelektualnog okruženja pojedinca. „To se posebno odnosi na digitalne medije (…) koji se menjaju i razvijaju na najneverovatniji i dosad neviđen način“ (10) Takođe, bitan preduslov za ekspanziju munjevitog razvoja tehnoloških alata predstavljaju i okolnosti hladnog rata, dok posleratno razdoblje avangarde, polako ali sigurno anticipira nove značenjske strukture i interakcije. Pored toga, mnoštvo naučnih i umetničkih projekata druge polovine dvadetog veka, postavlja dobar temelj za razvoj interaktivnih i multimedijskih tehnologija.

Međutim, ključno i, ujedno, najinteresantnije poglavlje ove knjige jeste Digitalna avangarda, prevashodno zbog svoje suštinske elaboracije tema koje zauzimaju relevantno mesto u domenu razvoja digitalne kulture i umetnosti. Stoga, možemo istaknuti digresiju autora o oblastima koje obuhvataju proces korelacije umetnosti i kibernetike, upliva multimedijalnog i interaktivnog diskursa, performansa i umetničkih grupa koje zagovaraju aktuelne teme underground tokova i novih idejnih pokreta.

Prema rečima Čarlija Gira, koji je istraživanje za ovu knjigu započeo na Univerzitetu Lankaster u Filadelfiji, „kontrakultura je posebno doprinela stvaranju ustrojstva koje će omogućiti da interaktivne tehnologije, koje je razvila vojska zahvaljujući vojnom finansiranju, mogu da se oslobode militarističke, tehnokratske aure, da se premažu lakom kibernetskog idealizma, preuzetim delimično od posleratne avangarde i da se pretvore u pitome, prijatne alatke za novu generaciju“ (123) Takođe, autor ističe da su promene u domenu medija izmenile percepciju korisnika u suštinskom smislu te reči; i podstakle implementaciju raznolikih sistema virtuelne realnosti, te s tim u vezi imaju dalekosežne posledice na život mladih. Stoga, inovacije u pogledu razmene multimedijalnih sadržaja i ilegalne distribucije predstavljaju „novu paradigmu“ potrošačkog sistema sa mnogo većim stepenom kontrole i koordinacije sadržaja.

Naredna oblast koja zaokuplja pažnju autora jeste ideja o otvorenom izvoru informacija – open source, koja se postavlja kao svojevrsni aksiom računarstva i „preduslov nastanka novih oblika kulturne i društvene organizacije i subjektiviteta“. Ova ideja ističe uspostavljanje jedinstvenog modela organizacije podataka u kojem korisnici mogu da dopunjuju i menjaju sadržaj, što se vrlo brzo pokazalo kao jedan od najrevolucionarnijih koncepata novih medija.

Porast informacija na globalnom nivou uslovila je razvoj digitalizacije, računarske industrije i utvrđivanje normi unutar društvene zajednice, gde se pojedinac posmatra kao predmet analize i poređenja. Stoga, ono što možemo smatrati intrigantnim i, pomalo, izazovnim, jeste autorova tendencija da istakne kritičko mišljenje nasuprot opšteprihvaćenom sistemu naučno-umetničkih diksursa; čime polako ali sigurno zalazi u oblast studioznih i kritičkih okvira.

U prvom poglavlju pod nazivom Počeci digitalne kulture, možemo uočiti elemente koji predstavljaju odskočnicu razvoja novih tendencija posmodernističke misli. Tu autor ističe značaj Tjuringove mašine – jednog od najstarijih izuma koji je pokrenuo proces razvoja digitalne tehnologije; i apstrakcije, standardizacije i mehanizacije, čime se težište postavlja na tržište rasta profita i razmensku upotrebnu vrednost robe. Takođe, kroz mnoštvo primera on prikazuje porast informacija na globalnom nivou koji anticipira razvoj digitalizacije i računarske industrije, njihove kategorizacije i utvrđivanja normi unutar društvene zajednice, čime polako ali sigurno dolazi do popularizacije novih medijskih formi i alata.

Drugo poglavlje, Kibernetsko doba, razmatra uticaj kibernetike koja je podstakla niz inovacija u domenu nauke i umetnosti, paradigme ratne ideologije i organizacije Mejsi konferencija koje su predstavljale digresivno mesto za razvoj novih, inovativnih ideja i svojevrsni prozor u budućost. Upravo tu, autor ističe upotrebu termina „kiber“, „informacijsko društvo“ i „kiberkultura“ koje percipira kroz vizuru aktuelne i istorijske perzistentnosti. Ono što se u ovom poglavlju čitaocima može učiniti interesantnim, jeste prikaz okolnosti koje su uslovile pokretanje ideologije hladnog rata i njegov uticaj koji inicira nov entitet računara, medijskih i komunikacijskih uređaja i integrisanje ljudi i mašina, gde kibernetika dobija istaknuto mesto na listi finansijskih resursa.

Naredno poglavlje, Digitalna avangarda, razmatra razvoj digitalnih binarnih računara i pojavu diskursa i ideja koje su uslovile pojavu digitalne kulture. S obzirom na to da je veliki broj postavangardnih umetnika stvarao dela koja su pokretala aktuelna pitanja digitalizacije i uticala na razvoj novih medija, autor navodi brojne eksperimente: od interaktivnih projekata, multimedija, telekomunikacije do potpune apstrakcije i subverzije umetnosti. Takođe, ističe i opus američkog kompozitora, Džona Kejdža, koji je ostvario značajan uticaj na muzički pokret minimalizma inicirajući razvoj digitalne muzike i pokret Fluksus, čiji su okviri interesovanja postavljeni unutar oblasti medija i telekomunikacija.

U svojoj sadržinskoj osnovi, četvrto poglavlje – Digitalna kontrakultura, sadrži prikaz razvoja postindustrijskog društva, posmatranog kroz prizmu teoretskih i umetničkih aspekata sa tehnologijom koja poseduje tendenciju utopijskog, subverzivnog potencijala; kao i samog pojma kontrakulture uslovljenom aktuelnim ekonomskim i društvenim promenama u SAD-u, Francuskoj i Velikoj Britaniji. Upravo tu, Čarli Gir ističe vrednost kibernetike – „paradigmatične tvorevine hladnog rata, koja proučava idealizovane sisteme homeostaze (stabilnosti) i povratne sprege“, postavljajući posmatrača van sistema koji ga objektivno posmatra.

Poglavlje koje govori o postmodernizmu, poststrukturalizmu i nekolicini novih žanrova, pokreta i ideja: od kiberpanka do novih muzičkih, filmskih i literarnih žanrova, nosi naziv Digitalni otpori. Ovde autor ističe uticaj okolnosti postmodernog kapitalizma kojim vladaju informacione i komunikacione tehnologije, te s tim u vezi izdvaja tri koncepta kao integracione delove digitalne kulture: mašine, asamblaže (kombinacije najrazličitijih elemenata) i rizome. Osim toga, kao fundamentalni segment potpoglavlja Poststrukturalizam, navodi pesimističku viziju Žana Liotara (Jean-Francois Lyotard) koji zagovara „stav postmoderne beznadežnosti“ na kojem je zasnovano celokupno društvo XXI veka; uz rađanje feminističkog diskursa koji, sam po sebi, inicira korelaciju naučno-fantastičnog i tehnološkog u svetu koji sve češće pokreće pitanja vezana za položaj i odnos žene i tehnologije.

Kroz šesto poglavlje, Digitalna priroda, autor argumentuje činjenicu prema kojoj tehnologija postaje uobičajena pojava prezasićnog društva i prisvaja odliku „amblematske i vizuelne moći“ sa statusom gotovo nevidljivog fenomena i prirodne pojave. Stoga, zanemaruje položaj čoveka i nužno preusmerava potrebe kapitalizma ka apstrakciji, čime otvara prostor razvoju multimedijalne psihodelične kulture i računara, kao individualnog alata i medijuma. Tu Gir, konciznim i čitljivim jezikom, ističe razvoj literarnih, muzičkih i grafičkih stilova supkulture, koji svojim postojanjem iniciraju revolucionarnost alternativnih formi i oblika. Naredno poglavlje, Digitalna kultura u dvadeset prvom veku, razmatra dostupnost bloginga (bloging) i ekspanziju distribuiranja ideja i ostvarivanja društvenog poretka vladajućeg sistema. Ovde emanentan faktor predstavlja decentralizacija, koja redukuje individualni uticaj pojedinaca i postojanje cenzure, čime inicira dostupnost digitalnih medija i alata. Takođe, autor ističe i niz inovacija koje svojim postojanjem uslovljavaju promene na planu percipiranja nauke, umetnosti, svakodnevnih aktivnosti i aktuelnih događaja, anticipirajući munjevit razvoj mikročipova i softvera veštačke inteligencije.

Delo Čarlija Gira nedvosmisleno predstavlja značajan naučni doprinos u razumevanju koncepta digitalne kulture i njenog nastanka, uz ilustrativno reprezentovanje najrelevantnijih teoretskih postavki i primera, posmatranih kroz prizmu modernističke i postmodernističke misli. Stoga, možemo zaključiti da je glavni kvalitet ovog rada istaknut na visokom stepenu autorove spretnosti analitičkog rasvetljenja istorijskih činjenica i ideala koji su doprineli evaluaciji i ekspanziji digitalizacije kao takve.
Još jedna činjenica koju smo istakli tokom analize Girovog rada, predstavlja autorov kritički osvrt na pojedine situacije i događaje, koji zalazi u oblast studioznih i kritičkih okvira anticipirajući ishode i progresivan razvoj kulture i tehnologije. Takođe, ono što ovo izdanje izdvaja od drugih, jeste izrazita sažetost, sistematičnost i preglednost strukture, čime autor predstavlja kompleksnu i specifičnu istorijsko-analitičku oblast i istovremeno, ističe aspirativne težnje naučno-edukativnog karaktera.

Tekst objavljen na portalu Magazina za Kulturu, Umetnost, Literaturu i Teatar – KULT : http://casopiskult.com/kult/carte-diem/digitalna-kultura-carlija-gira/?fbclid=IwAR28GKshwoPYvp889Q3rDV6CBCzbmF47uY6p1nuoAK58ndUZCYt94_QvO60

Intervju sa pijanistom Stevanom Spalevićem

U okviru Koncertne sezone „Convivium Musicum“, 13. novembra 2018. godine, publika je imala priliku da čuje neobičan i redak spoj perkusija i klavira. Na sceni Prve kragujevačke gimnazije predstavili su se duo udaraljki, koji čine Srđan Palačković i Nevena Đorđević i klavirski duo − duo StevanNemanja, kojeg čine Stevan Spalević i Nemanja Egerić. Ovom prilikom, osim dela Baha, Stravinskog, Glinske, četvoro umetnika je izvelo i Sonatu za dva klavira i perkusije kompozitora Bele Bartoka, jedno od tehnički najzahtevnijih dela u muzičkoj literaturi. O nastupu, izazovima koje donosi ansambl kojeg čine perkusije i klaviri, kao i o umetnosti i muzici, razgovarali smo sa pijanistom Stevanom Spalevićem.

Razgovor je vodila Aleksandra Lukić, studentkinja Master studija na Katedri za muziku u medijima FILUM-a i volonterka naše manifestacije.

IMG_5572

Kako se osećate posle večerašnjeg nastupa?
Malo iscrpljeno, ali zadovoljno. Mislim da je ovo bio jedan od uspešnijih koncerata što je pokazao i aplauz publike.

Na koji način ste došli do ideje da osnujete ovakav ansambl?
Ideja je došla od mog dragog prijatelja i kolege Nemanje Egerića, koji je na doktorskim studijama imao ispit iz kamerne muzike. Sugestija pijanistkinje i članice LP dua, Sonje Lončar, pomogla nam je da ostvarimo saradnju sa neverovatnim profesorom i perkusionistom, Srđanom Palačkovićem, i njegovom studentkinjom, Nevenom Đorđević.

Koliko je teško pronaći odgovarajuću literaturu za jedan ovakav sastav?
Dela komponovana za perkusije i dva klavira su zaista retka na izvođačkom repertoaru, prvenstveno zbog tehničkih problema i same logistike. Kapitalna dela su poznata većini ljubitelja umetničke muzike, te možemo reći da su u deficitarnom odnosu sa brojem aranžmana koji su prilagođeni za ovakav sastav.

Šta je to što Vas inspiriše u daljem radu i usavršavanju?
Inspiraciju uglavnom pronalazim u muzici baroka i klasicizma, a što se tiče pijanističke izvođačke tehnike, trenutno sam pod uticajem Andraša Šifa, koji je neverovatan pijanista i dirigent, kao i mog dragog profesora, Bruna Kanina.

Šta bi prema Vašem mišljenju moglo da poboljša status umetnosti i umetnika u Srbiji?
Sasvim sigurno, izdvajanje finansijskih sredstava državnog fonda za kulturu i umetnost. U zapadno evropskim zemljama, muzička tradicija je dovedena do izuzetno visokog nivoa, upravo iz razloga što država prepoznaje značaj kulturno-obrazovnih institucija i mnogo više ulaže u samu umetnost i njenu produkciju. Nešto što nam posebno nedostaje u Srbiji su koncertne agencije, čija je delatnost od velikog značaja za popularizaciju same umetnosti. Takođe, nedostatak honorara za umetnike je još jedan problem sa kojim se susrećemo.

Svedoci smo vremena u kojem umetnost igra relevantnu, ali marginalizovanu ulogu. Šta mislite u kom smeru će se ona razvijati i šta mozemo očekivati u narednim decenijama, kada progresija digitalizacije u sve većoj meri zahvata i umetnost?
Mislim da je digitalizacija proces koji ima dobre i loše strane i u velikoj meri doprinosi popularizaciji umetničke muzike širom sveta. Globalna dostupnost predstavlja jednu od dobrih strana, nasuprot impresiji koja ne može biti ista kao i ona koja je vezana za trenutak izvođenja u koncertnoj sali.

Mislite li da umetnost ima moć da transformiše društvo?
Umetnost je za mene oduvek predstavljala jezik ljubavi i iskrenosti, stoga se čvrsto držim stava da bi mnogo više napredovali kao društvo kada bismo se fokusirali na kulturne aktivnosti, dešavanja i pružili šansu pravim vrednostima da dođu do izražaja.

Koliko nam novi mediji pomažu prilikom popularizacije savremene umetnosti i umetničke muzike?
Dostupnost muzičke umetnosti je sve veća, a veliki deo umetničke muzike nalazi se u domenu neograničenog onlajn korišćenja, naročito muzika koja je stvarana pre nekoliko vekova. Individualna dostupnost dovela je do subverzije socijalnog faktora koji je do tada bio neizostavan deo, što je iniciralo asocijalnost i otuđenost same publike. Ipak, siguran sam da nam novi mediji mnogo pomažu prilikom popularizacije savremene umetnosti i umetničke muzike. Kao idealan primer bih želeo da izdvojim Dgitalnu koncertnu salu Berlinske filharmonije, gde gledaoci imaju mogućnost da prate prenose koncerata uživo, čak iako nisu u prilici da prisustvuju samom izvođenju.

Da li imate u planu još neki nastup u narednom periodu?
Trenutno spremam Bramsov Klavirski koncert u B-duru koji ću narednog meseca izvesti sa Niškim simfonijskim orkestrom.

Tekst objavljen na portalu Internacionalnog festivala kamerne muzike Convivium Musicum: http://www.conviviummusicum.com/sr/intervju-sa-pijanistom-stevanom-spalevicem/

Teatralnost i vagnerizam

Prema rečima američkog profesora Vilijama Korda (Wiliam Cord), nemački kompozitor Rihard Vagner (Richard Wagner), okarakterisan je kao monarh muzičkih inovacija i najkontroverzniji umetnik koji se ikada pojavio na muzičkoj sceni. Vagnerovo sagledavanje društvenih okolnosti i funkcije opere, učinilo je da formira sopstvenu filozofiju koju je iskazao kroz literarna dela, čija sadržajna okosnica je zacrtala put koji je Vagner razvijao u svojim operskim libretima.

Svojim specifičnim muzičkim dramama, Vagner je nastojao da ostvari monumentalnu i pretencioznu zamisao kreiranja zatvorenog, celovitog umetničkog univerzuma u kojem umetnosti ne sputavaju jedna drugu, već se sjedinjavaju i skladno dopunjuju. Upravo takva koncepcija uticala je na pojavu različitih multimedijalnih, interdisciplinarnih i utopijskih projekata savremenih umetnika.

Pokušaj kreiranja sveobuhvatnog umetničkog dela započeo je od opere, stoga što je ova umetnička forma od svog nastanka sjedinjavala muziku, dramu, poeziju, ples, režiju, scenografiju i dekor; i vremenom samog kompozitora navela da se, tragajući za prapočetkom, jedinstvom i idealnom sintezom, okrene tradiciji i kolektivnom nesvesnom. 

Zamišljajući utisak koji sveobuhvatno umetničko delo treba da ostavi na publiku, Vagner je pošao od njegove prvobitne sakralne funkcije da je umetnost religija, a pozorište hram; tako da je od umetničkog dela stvorio predmet obožavanja, a od samog čina izvođenja ritual. Čitav koncept je izložio u tekstovima Umetničko delo budućnosti i Opera i drama, zajedno sa priručnikom za realizaciju operskog dela koje će sve umetničke discipline povezati i ujediniti u svrhu ostvarenja potpune ekspresivnosti.

Wild Hunt: Riders of the Asgard, Piter Nikolaj Arbo (1872)

Uz estetiku romantizma obično vezujemo subjektivnost, nemir, uzburkana stanja duše, noćnu stihiju prirode i ekspresiju, a nerskidiva veza sa tradicijom, provlači se kroz sve stilove i generiše stilske komplekse romantizma tako da oni stoje u korealciji sa narodnim jezikom, predanjima i kulturom. Literarni model se pronosi na stvarnost i postaje model života, a muzika teži da se približi upravo tom modelu i dobija element programnosti.

Analizirajući preludijum pod nazivom Oluja: Brza i veoma žestoka (Stürmisch: Schnell und sehr heftig, 1870), kao svojevrsni uvod u Vagnerovu operu Valkire (Walkure), imali smo priliku da uočimo formu koja je prokomponovana i sadrži nekoliko etapa, kao i svedenost na polju harmonije i tonalne dinamike što oslikava jednostavnost prirode i čitavog prizora. Pored toga, interesantan je i sam sadržaj čija inspiracija dolazi iz germansko-nordijskih legendi i vikinških epova, odakle uz stilski kompleks drame uočavamo i elemente fantastike, arhaičnosti i noćne pastorale.

Na samom početku, Vagner nam predstavlja karakterističan motiv oluje kao svojevrsni nukleus izgradnje čitavog Preludijuma, uz lajtmotivsku ulogu koju odlikuju repetitivnost, ritmički aspekat, talasasta ostinata, efektna tremola i dinamika, što savršeno evocira programski sadržaj koji opisuje mračnu stihiju prirode – oluju kroz koju se probija Zigmund. Upravo tu, uočavamo karakterističan romantičarski princip u kojem, pre svega, dominira narativnost sa elementima razvojnosti i muzički tok koji vodi ka snažnom dramskom vrhuncu.

Iako se pojam programnosti u epohi romantizma jasno vezuje za narativnost, u ovoj formi biva uveden kao deskriptivna narativnost, izlazeći iz vremenskih okvira i granica samih epoha, na šta ukazuje jedinstvo izraza i karaktera koje indirektno ukazuje na barokne odlike jednostavnosti i motoričnosti. Stoga, iz dominantne veze pastorale i drame proizilaze stilski kompleksi i vrlo jasno ukazuju na jedinstvo stila i ambijenta – deskripcije, stihije i mračne strane prirode (upotreba ostinata i ležećih tonova). Sve to utiče na strukturu forme Preludijuma, gde se formira novi princip u kojem sadržaj uslovljava formu, sa izrazitom fragmentarnošću u funkciji drame.

Još jedna karakteristika Vagnerove tehnike komponovanja jeste beskonačna melodija, čiju pojavu možemo okarakterisati kao posledicu hipertrofije hromatizma i enharmonije dela. Dakle, čitav muzički tok sadrži harmoniju koja se preliva kroz napete, nerazrešene akorde sa jasnom tendencijom formiranja određenog stepena napetosti i ekspresivnosti, prema zahtevima kompozitora. Pomenuti motiv oluje (lajtmotiv) koji se provlači kroz čitav Preludijum, možemo posmatrati kao tkivo koje je prepoznatljivo čak i u svom variranom obliku, a kao rezultat njegovog ponavljanja imamo složenu prokomponovanu formu, koja pažljivo prati programski sadržaj u kojem svaki element muzičkog toka ima funkciju tumačenja teksta i njegovog semiotičkog prikaza.

Interesantna činjenica jeste i to da Vagner koristi minimalistički redukcioni postupak na kojem zasniva motivski rad Preludijuma, baš kao i u uvertiri za operu Holanđanin lutalica, sa karakterističnim skokom kvarte i kvinte. Pored toga, jedan od ključnih faktora jeste i noseća uloga ritma u deonici violončela i kontrabasa, koji nam daje utisak konstantne pulsacije i doprinosi motoričnosti toka beskonačne melodije; kao i rad sa ritmom koji uključuje jednostavne ritmičke i melodijske formule koje se u horizontali i vertikali muzičkog toka nadograđuju složenijim potpodelama u vidu kvintola i triola.

Punktirani pokreti u denici drvenih duvača i horne imaju signalnu ulogu najavljivanja kulminacije čija priprema sledi nakon dvadeset taktova i donosi još veći nivo napetosti uzastupnijim pokretima kvintola u deonici čitavog gudačkog korpusa i drvenih duvača. Da bi efekat dramatike povećao i dočarao blizinu oluje, kompozitor uvodi pompezni zvuk bas-tuba, kojima daje vrlo jasne instrukcije u notnom tekstu da temu groma izvedu odlučno rečima: Bei diesem Thema müssen die kurzen Auflakt noten sehr stark und deutlich horbar werden.

Dakle, u kontekstu Vagnerovog prikaza drame, uočavamo delimično slabljenje subjektiviteta, gde je akcenat postavljen na naturalnu deskripciju, a ne međuljudske odnose; kao i stilski kompleks arhaičnog, koji je evociran kroz arhetipsku božansku jednostavnost – gde je monumenatalnost jedina esencija kojoj se teži.


Tekst objavljen na sajtu Internet portala za kulturu i umetnost “P.U.L.S.E”:

Power of memories

Posmatrajući filmsku dramatizaciju iz ugla jednog kritičara, moramo uzeti u obzir činjenicu da su režiseri često prinuđeni da dodaju određene scene kako bi na što bolji način dočarali određeni period u životu kompozitora, što scenario čini interesantnijim, ali ne predstavlja egzaktnost na njegovoj biografskoj osnovi. Pored ovakvih filmova, podjednaku važnost imaju i dokumentarci, koji publici sa drugačijim pristupom i temeljnijim istraživačkim radom pružaju mnogo više dokaza i relevantnih podataka.

Šezdesetih godina prošlog veka, čuveni britanac Ken Rasel (Ken Russell) stekao je reputaciju briljantnog filmskog režisera, prvenstveno zbog kontroverznih scenarija i filmskih ostvarenja koja su bila inspirisana životom čuvenih evropskih kompozitora, u formi serijala televizijskih dokumentaraca koji su prikazivani na britanskoj BBC televiziji. Stoga, najveći deo publike koji ceni njegov rad potiče iz elitnih umetničkih krugova, ali i naravno, onima koji prepoznaju kvalitet i značaj ovakvih filmova.

Nakon razgovora sa ćerkom austrijskog kompozitora, Gustava Malera (Gustav Maler), Rasel je dobio pregršt informacija i došao na ideju da napravi film o njenom ocu. Tako je 1974. godine objavio film pod nazivom Maler, što nosi svojevrsni pečat režiserovog ikonoklasičnog stila. U narednom delu teksta ćemo spomenuti najrelevantnije scene za koje smatramo da su imale presudan uticaj na život i rad ovog kompozitora i naravno, samog gledaoca, koji kroz film gradi sliku o njemu.

Na samom početku filma, uz efeknu muziku iz Desete Malerove simfonije, možemo videti scenu kuće koja gori pored jezeru gde je Maler komponovao, što neki kritičari tumače kao metaforu inspiracije koja je gorela u njemu kao vatra ili kulminaciju njegove kreativnosti i artističke destruktivnosti. Sledeća scena je direktno nadovezana na prethodnu i postavljena na stenovitom mestu gde je u jednoj steni isklesan Malerov lik, a pored njega žena koja se poput gusenice budi iz larve, puzi i ljubi njegovo kamenito lice – čime režiser simbolički aludira na njen pokorni odnos, privrženost i neuzvraćenu ljubav. Veliki broj kritičara čitavo ovo ostvarenje shvata kao prikaz njihovog burnog odnosa u kojem se Malerova žena, Alma Šindler (Alma Schindler), odrekla sopstvenih ambicija i karijere kako bi se posvetila njemu i deci. Ipak, pored nežne prirode i krhkog izgleda, možemo reći da je bila samouverena i jaka ličnost koja se uporno borila da ostvari muzičku karijeru i dobije više pažnje i ljubavi od Gustava, uprkos njegovoj okrutnosti, zatvorenosti i opsesiji muzikom.

Manjak novca i svađe u porodici dovele su Malera do konverzije u katoličanstvo, tako da nam režiser u narednim scenama prikazuje njegovu kontroverznu fantaziju poput ritualnog nemog filma sa titlovima, praćenog odgovarajućom muzikom. Prvi naslov koji se pojavljuje je Preobraženje – Kozima Vagner i Gustav Maler, a zatim Valhala – Hram boginje muzike, Kozime Vagner. Kozima (Antonia Elis) je prikazana kao reminiscencija na Vagnerove Valkire i nosi kostim koji podseća na nacističku uniformu. Maler je obučen kao rabin, u crnoj odori i šeširu sa jevrejskim simbolom u rukama. Kada dolazi do Kozime i njenog hrama, polaže simbol pred njene noge, pokorava se i spremno prihvata svaki izazov koji sledi. Posle vatrenog krštenja, Kozima mu daje čekić kako bi pretvorio Davidovu zvezdu u mač koji mu je potreban za krvoproliće zmaja starih bogova. Iznad zmajeve pećine možemo videti jevrejske reči, a simbolika čitavog čina predstavlja potpuno raskidanje veze sa starom religijom i tradicijom. Posle borbe sa čudovištem, Maler se vraća sa krvavom svinjskom glavom koju po Kozminoj naredbi jede zajedno sa mlekom i na taj način potpuno odbacuje svoju veru i jevrejska načela. Kao vrhunac čitavog događaja, zajedno sa Kozmom peva uz Vagnerovu kompoziciju pod nazivom Jahanje Valkira.

San smrti počinje dijagetičkom muzikom, kada vojnik svira početak Pete Malerove simfonije, nakon čega sledi nedijagetička muzika ispred krematorijuma, koja prati noćnu moru u kojoj je kompozitor spaljen živ i od koga ostaje samo pepeo sa očima. Čitava scena koju je Rasel osmislio, gde Alma kao žena lakog morala, na razne načine ponižava Malera posle smrti, dovodi do zaključka da je kompozitor bio paranoičan, ljubomoran i prestrašen od same pomisli da ga žena ostavi. 

Uzimajući u obzir sudbinu pomenutog kompozitora, film možemo shvatiti kao otvoreno delo čija koncepcija je osmišljena kao biografska priča koju gledaoci zbog simbolike i zagonetnih scena mogu da shvate potpuno subjektivno, na čijoj okosnici je kompozitor u sukobu sa samim sobom. U najvećem broju slučaja, sećanja i flešbekovi kompozitora su pokrenuti pesmom, frazom ili događajem, uz savršeno sinhronizovanu primenjenu muziku što za ovo delo predstavlja veliki plus. Idealan primer za to su limeni duvači koji ga asociraju na traumatičan period detinjstva, i deca koja ga dočekuju sa cvećem na stanici kao reminisenciju na smrt jedne od njegovih ćerki.

Pored scenografije i kostima koji su birani sa velikom pažnjom, muzika za ovaj film predstavlja vrlo bitnu okosnicu svakog događaja i uglavnom egzistira u formi nedijagetičke muzike koja spaja Malerov život i rad. Pored toga, ona poseduje narativnu ulogu i snažnu dramatičnost, tako da je možemo posmatrati podjednako važnu kao i ličnosti u filmu. Klaudia Gorbman u svom delu Unheard Melodies: Narrative Film Music: Bloomington, Indiana University Press (1987), govori o modelu i značaju narativne muzike koji se ogleda u naglašavanju i isticanju postojećih emocija i raspoloženja, što je upečatljiva odlika samog filma; a Malerovu muziku posmatra kao muziku koje je daleko od holivudskih klišea, iako poput Vagnerove klasične partiture već decenijama egzistira u holivudskim filmskim blokbasterima. 

S obzirom na to da je porodica kompozitoru uvek predstavljala značajno mesto u životu i imala ogroman uticaj na njegov muzički opus i duhovni život, režiser je pomoću flešbekova i imaginacije prikazao reminiscenciju na Malerovo detinjstvo i ključne segmente života koji su uticali na njegovu ličnost. Stoga, možemo zaključiti da režiser ovim filmom nije imao nameru prezentovanja biografije, već filmske dramatizacije sa transcendentalim značajem sećanja kroz vreme i prostor.

Tekst objavljen na sajtu Internet portala za kulturu i umetnost “P.U.L.S.E”

https://pulse.rs/the-power-of-memories/

The Rose

Najsjajniji umovi na svetu vekovima su ignorisali drevnu nauku ismevajući je kao skup jeretičkih zabluda, naoružavajući se ničim do arogantnim skepticizmom i oruđem koje ih je vodilo još dalje od istine. Otkriće jedne generacije biva opovrgnuto tehnologijom naredne. I tako to biva već vekovima. Čovečanstvo luta u tami, a čovek uči.

Fascinirani i obdareni neverovatnom sposobnošću da misteriozno i nedokučivo pretoče u remek dela i ponude drugačiji pristup auditorijumu koji bi trebalo da pronikne kroz samu srž njegove zamisli, umetnici i danas dolaze do grandiznih ideja i inspiracija koje ih često vode u mračne delove ljudskog uma.

Idealan primer za to jeste Aligijerijev Pakao koji je nastao početkom četrnaestog veka i predstavlja delo tolike važnosti, da je njegovom pojavom izmenjen tok čitave milenijumske predstave prokletstva. Narednih sedam vekova, ideja njegove misterije je inspirisala brojne omaže, prevode i varijacije briljantnih umova poput Longfeloua, Marksa, Miltona, Balzaka, Borhesa, Monteverdija, Vagnera, Čajkovskog, Pučinija i mnogih drugih, što je samo jedan od primera kod kojih je mistično i imaginativno bilo sredstvo nepresušne inspiracije i osnov za nastanak dela, reformi i polemika.

Relativnost može i mora zameniti apsolutizam u srži morala, baš kao što to čine sfere u domenu fizike i biologije.  Tomas Kokrejn

Vremenom, intertekstualnost i simbolizam postaju sastavni deo umetnosti sa jasnom namerom da podstaknu čitaoca ili posmatrača na razmišljanje kako bi ušao u srž dela i razumeo ga na pravi način. Mnogi teoretičari takav pristup nazivaju otvorenim, jer upravo takva ostvarenja podstiču pojedinca da zaboravi na površnost i bude usredsređen na razumevanje intertekstualne sadržine i suštine dela. Tako, roman italijanskog književnika i filozofa Umberta Eka, „Ime ruže“,  čitaocima nudi interesantnu teoriju zavere uz latentno prožimanje Aristotelove teorije humora kao autoritativnog i obezvređujućeg sredstva.

1-Xio9KOq48_HJ1-budxUSBQ.jpeg

Radnja pomenutog romana smeštena je u Alpima, unutar velikih manastirskih zidina u kojima se dešavaju misteriozna ubistva koja pokušava da reši franjevački monah Viljem od Baskervila sa iskušenikom Adsom iz Melka u srednjovekovnom dobu. Apsurdnost atmosfere koja vlada u manastiru leži upravo u tome što su opat i monasi opsednuti idejom da moraju sačuvati sebe od bilo kakvog uticaja koji bi mogao da poremeti njihov ustaljeni način života. Sve to je, i više nego očigledno, u tvrdnji glavnog opata da je smeh „đavolji vetar koji deformiše lice“, dužnost opatije očuvanje postojećeg znanja i nikako potraga za novim, jer ne postoji progresija već isključivo konstantno ponavljanje istog. Postojeću istragu dodatno kompikuje dolazak papske i carske delegacije čiji se sastanak uprkos morbidnim okolnostima održava u manastiru, kao i inkvizicija na čelu sa Bernardom Gijom koji osuđuje nevine ljude za odigrane zločine.

Naslov romana i sam autor tumači na različite načine i time ističe misteriozni simbol ruže čiju simboliku treba da otkrijemo čitajući ovo delo. Eko je bio izuzetno pažljiv prema svojim čitaocima kako ne bi odustali od čitanja zbog nerazumevanja pojedinih segmenata romana, tako da je upotrebio narativnost lika koji ne razume zbivanja oko sebe, a ipak prenosi celovitu i vrlo jasnu sliku. Pored toga, neobično i fascinantno je to, koliko je ovaj autor vešto povezao srednjevekovni i postmoderni način mišljenja, o čemu kanadska profesorka Linda Hačion govori u svojoj “Poetici postmodernizma”:

Kao što je Umberto Eko hrabro pokazao u Imenu ruže, enkodiranje i dekodiranje znakova i njihovih međuodnosa bilo je idejni interes srednjovekovnog perioda.

Stoga, Ime ruže možemo povezati sa tajanstvenom devojkom koju je Adso zavoleo, aktuelnim srednjovekovnim ratom ruža engleskih porodica i Horheom Luisom Borhesom, koji je imao veliki uticaj na pisca a koji je oličen u slepom opatu i bibliotekaru kao konzervativna i negativna ličnost romana.

Ovim ostvarenjem, Eko nam je vrlo jasno prikazao brutalnost i nadmoć rimokatoličke crkve, izopačenost njenih sledbenika i podložnost ljudske prirode grehu. Pored specifičnog načina pisanja i briljantne upotrebe intertekstualnosti, možemo primetiti kako nam se otvara niz verskih, jeretičkih i političkih pitanja različitih epoha koja prožimaju čitavo delo, uz mnoštvo intertekstualnih značenja koja se postavljaju pred čitaoca kao intelektualni izazov.

season-witch-2011-relativity-media-54185.jpg

Tekst objavljen na sajtu Internet portala za kulturu i umetnost “P.U.L.S.E”

This life is what you make it. No matter what, you’re going to mess up sometimes, it’s a universal truth. But the good part is that you get to decide how you’re going to mess it up. Jack Wanek once said:

“You are the books you read, the films you watch, the music you listen to, the people you meet, the dreams you have, the conversations you engage in. You are what you take from these. You are the sound of the ocean, the breath of fresh air, the brightest light and the darkest corner.

You are a collective of every experience you have had in your life. You are every single second of every single day. So drown yourself in a sea of knowledge and existence. Let the words run through your veins and let the colours fill your mind until there is nothing left to do but explode. There are no wrong answers. Inspiration is everything. Sit back, relax, and take it all in. Now, go out and create something.” 

Hello there! I’m Aleksandra, a former student of solo singing and fine arts. Currently living in Kragujevac where I’m a MA student of Music and media at University of Philology and Arts. Somehow, I always love and admire writers, abstract painting, impressionism and amazing cinematic VFXs.

I believe in the restorative benefits of drinking tea, reading epic sci-fi books and watching British television. Long walks, rainy days and the legitimacy of popcorn for supper. Yeah.. thats me.

Here you’ll find a few texts about music, very significant music theorists and important topics for discussion in the world of arts. Enjoy!

Privatizacija medijskih kuća u Srbiji

Poslednjih nekoliko godina, svedoci smo masovne medijske subverzije koja je u oktobru prošle godine dosegla vrhunac privatizacijom medijskih kuća i dovela do potpune degradacije ustaljenih medijskih programa i normi, njihovim propadanjem i redukcijom kvalitetnog specijalizovanog kadra.
Prema rečima članova Nezavisnog udruženja novinara, ˝medijska reforma je sumnjivom privatizacijom stvorila jednu apsurdnu situaciju u kojoj se novac na konkursima deli između medija koji pripadaju istom vlasniku˝.

Upravo ovom konstatacijom, dolazimo do zaključka koji podrazumeva uplitanje evidentnih političkih uticaja u domen medijskog konceptualizma i reformi, manipulacije i interoperabilnosti, i bez sumnje dovodi do ovakve medijske cenzure kakvoj smo svedoci danas. Naravno, o ovoj temi se govorilo i na Balkan Investigative Report Network konstitutivnim sednicama, kao i o tendenciji prema kojoj je na teritoriji Srbije neminovno osnivanje tzv. medijske paramreže, koja će kupovinom lokalnih medija nastaviti da se finansira iz državnog budžeta.

Analizirajući podatke koje je prikupilo Ministarstvo kulture i informisanja, mogli smo da primetimo kako se brojke privatizovanih lokalnih radija i TV stanica enormno razlikuju i velikim delom nalaze ispod standardizovanog proseka, dok je nekolicina prodata po ceni koja je veća od procenjene vrednosti kapitala. S obzirom na to da privatnici mnogo više brinu o sopstvenom profitu nego o javnom interesu, ovako nešto smo i očekivali, iako odluka da se odustane od regionalnih javnih servisa jeste jedan tragičan potez kojim se degradira kvalitet državnih medijskih udruženja Srbije.
Ni jedan od pomenutih aspekata ne bi predstavljao problem da privatizacijom nekadašnjih državnih servisa nije došlo do urušavanja postojećeg sistema vrednosti i utemeljivanja jednog apsurdnog sistema kojim pojedinac postaje deo ˝globalnog sela˝ i savršeno oblikovan proizvod podoban za sve vrste manipulacije.

Ugledajući se na ovakav princip medijske ˝progresije˝, na našim nacionalnim frekvencijama u udarnim terminima, počelo je emitovanje brojnih sadržaja zabavnog karaktera, koji su nakon privatizacije na pojedinim televizijama postali deo stalnog programa, a za kratko vreme dobili i celodnevne termine emitovanja sa sadržajima koji legitimišu nasilje, seksualno i verbalno zlostavljanje, promiskuitet, primitivizam i kič. Prema Zakonu o javnom informisanju i transparentnosti, ništa od ovoga nije bilo dostupno u ovolikoj meri kao danas, do procesa privatizacije kojim mediji dobijaju nove vlasnike čiji je prioritet, kao što rekosmo, sopstveni profit.

U duhu pregovora za ulazak u Evropsku uniju, vrlo je moguće da se približavamo standardima evropskih gradova, ali zato u kulturološkom pogledu stagniramo već decenijama. Ugasiše nam bioskope, pretvoriše kulturne centre u pivnice, a pozorišta dovedoše do bankrota tako da se godinama bore za opstanak. Muzičke škole i ateljee nam obećavaju od pamtiveka, a temeljima nikad kraja. Ipak, vrlo dobro znamo da jedna nacija ne može egzistirati bez kulturnog poretka i kvalitetnog medijskog programa, te je stoga i više nego neophodno podići svest o značaju kulturno-obrazovnih institucija i programa, a time i stručni kadar sposoban za ekscitaciju istih.

XIX vek kao period začetka umetničke muzike i kompozitorske delatnosti u Srbiji

Prema rečima francuskog pisca i filozofa, Žaka Atalija (Jacques Attali), muziku kao umetnost možemo definisati kao fenomen novog sveta koji konstantno trpi manje ili veće promene i egzistira uprkos čestim promenama društveno-subverzivnog sistema. Prevashodno ovoj konstataciji, naša muzičko-umetnička scena prolazila je kroz korenite promene na polju stvaralaštva i izvođaštva, što je u potpunosti razumljivo nakon petovekovne kolonizacije otomanske imperije na ovim prostorima, ali i čestih ratova i migracija stanovništva. Koliko god nastojala da očuva autonomiju i očuva sopstvene tradicije, kultura u Srbiji nije uspela da odoli asimilaciji i političkim uticajima aktuelnih režima.

Tako je u Beogradu, gradiću koji je u to vreme brojio nešto više od 25.000 stanovnika, počeo sa aktivnim razvojem kulturno-umetnički život, gde je  izvođaštvo ustaljeno kao umetnička delatnost, koncentiranjem inostranih umetnika i ansambala. Teatar na Đumruku i pozorište Kod Jelene su neke od najznačajnijih institucija čija delatnost je u ovom periodu donela veliki doprinos popularizaciji umetničke muzike i stvaranju navike posećivanja javnih priredbi i koncerata umetničke muzike.

Ovakvoj revitalizaciji kulturno-umetničkog života Srbije, prethodilo je osnivanje Prvog beogradskog pevačkog društva (1853), koje je i nastalo sa ciljem kako bi se spojilo lepo i korisno “zabava, uživanje i obučavanje u muzici”, kako piše u samom članu statuta ovog društva. Za kratko vreme, ono je postalo srž beogradske muzičke kulture i sastavni deo mnogih javnih manifestacija.

Prvi srpski kompozitor

Sa statusom plemenitog horovođe, kompozitora i umetnika, Kornelije Stanković je uspeo da približi popularni narodni muzički izraz evropskoj kompozicionoj tehnici i istovremeno odgovori realnim potrebama i izbirljivom ukusu publike, kojoj je njegova muzika i bila namenjena.

Tokom detaljnije analize stvaralačkog opusa ovog kompozitora, možemo jasno uočiti razvojnu fazu u kojoj koristi tradicionalne elemente seoskih kompozicija, komponuje pod uticajem gradske elite i pseudo-evropskog manirizma.

Za razliku od svojih prethodnika, često je pribegavao salonskom i građanskom sentimentalizmu, igračkim oblicima i izrazito romantičarskim harmonskim jezikom, koji se već uveliko koristio u delima Kornelijevih evropskih savremenika.

S obzirom na to da je stvarao u vreme kada je književni romantizam bio na početku svog razvoja, tekstovi koje je upotrebljavao u svojim kompozicijama su uglavnom bili inspirisani poezijom Branka Radičevića i Vuka Stefanoviča Karadžića. Kao mladić na Konzervatorijumu u Beču, Kornelije je vrlo brzo prihvatio osnovne ideale tadašnjih srpskih, romantičarski zanesenih intelektualaca – što možemo primetiti u kasnijim kompozicijama inspirisanim rodoljubivom i sentimentalnom tematikom. Njegova celokupna umetnička delatnost je bila usmerena upravo na to da, poput Vuka sakuplja, beleži, obrađuje i prezentuje narodne pesme tadašnjem srpskom građanstvu.

Popularnost i kritika

Sa izuzetnom pažnjom, srpska elita je pomno pratila Stankovićevu svestranu muzičku delatnost, od čega je najzapaženije svakako bilo njegovo klavirsko stvaralaštvo. Objavljivanje komentara nepoznatog autora u Srbskim novinama, skrenulo je pažnju javnosti na Kornelija i njegova dela, ali i doprinelo popularnosti njegovog prvog značajnijeg klavirskog dela pod nazivom Ustaj, ustaj, Srbine, rečima: “Ova umetnička tvorevina zaslužna je da je svaki Srbin i Srpkinja dočekaju i po vrednosti njenoj uvaže, jer se ona kod nas može smatrati kao prvenac u svojoj struci. Pesma je po narodnom duhu u note stavljena i umetničkom veštinom je iskićena.”

Iako vrednosni sud o Stankovićevim klavirskim kompozicijama danas formiramo na osnovu drugačijih kriterijuma i temeljnije analize, nikako ne možemo osporiti njihov evidentan istorijski značaj. Kao jedno je od najvažnijih pitanja sa kojima se susreću mnogi srpski teoretičari prilikom analize njegovog stvaralaštva jeste:

Šta to Stankovićevu muziku zapravo čini toliko ekstenzivnom i živom danas; i zbog čega se u tolikoj meri u svojstvu uzora nametnula drugim kompozitorima?

Možemo čuti kako teoretičari često aludiraju na srodnost Stankovićevih dela sa tradicionalnom muzikom i paralelnom egzistiranju nacionalnih elemenata i elemenata evropske tradicije (kao glavnih odlika celokupne srpske muzike do Prvog svetskog rata), koji se prvi put jasno manifestuju u Stankovićevom stvaralačkom opusu.

Ipak, bitno je reći i da ovaj kompozitor nije imao konkretan uzor na osnovu čijeg učenja ili kompozicione tehnike je oblikovao svoje stvaralaštvo, tako da uzore i ne treba tražiti na tadašnjoj muzičkoj sceni, koja je bila na samom početku kulturno-umetničkog razvoja i uticajem aktuelnih zapadnoevropskih tendencija. Njegov stil je građen pod uticajem okoline u kojima se školovao, muzičkih žanrova koje je slušao i izvodio, kao i  stavova koje je formirao podstaknut recipiranim uticajima i idejom o samom komponovanju u narodnom duhu.

Jedinstvenu priliku da čuje vrhunska dela u izvođenju evropskih pijanista, imao je tokom boravka u Pešti i Beču, što je imalo dodatnog uticaja na čitav proces integracije i formiranja njegovog muzičkog ukusa. Stoga su se zapadnoevropski izvori i te kako podsticajno odrazili na kompoziciono-tehničku i stilsku komponentu njegovih pojedinih dela, kao i sam izbor forme teme sa varijacijama i popularnih muzičkih žanrova igračkog karaktera poput polke, valcera i kadrila.

Međutim, u prestonici austrougarske carevine, veliki uticaj na Stankovićevo stvaralaštvo imao je mladi Vuk Stefanović Karadžić, čije poznanstvo ga je podstaklo da veliki deo svog života posveti upravo izučavanju nacionalne muzičke baštine i tradicionalne muzike. Na osnovu saglasnosti članova Srpske Akademije Nauka i Umetnosti, dela koja je komponovao nakon 1853. godine predstavljaju deo srpske kulturne baštine i odraz folklornog nasleđa srpskog naroda i egzistiraju i danas kao sastavni deo izvođačkog repertoara na scenama širom Srbije i Evrope.

Uzimajući u obzir težak položaj i finansijske probleme umetnika tog vremena, Kornelije je svojim radom i pre svega, upornošću, uspeo da uzdigne srpsku muzičku scenu na jedan viši nivo i postavi dobar temelj, koji će biti vrlo bitan za njenu kasniju integraciju u evropske muzičke tokove. Ipak, dugi niz godina naša muzička dela nisu uspela da dobiju značajnija priznanja u inostranstvu, upravo zbog toga što je veoma mali broj distribuiran i predstavljen stranoj publici, pored toga što je više puta pokazala interesovanje za naš folklor i tradiciju.

Danas se susrećemo sa sličnim problemima i pored tehnoloških dostignuća koja nam pružaju ogromne mogućnosti za popularizaciju dela srpskih kompozitora. Tu se postavlja pitanje, jesmo li sami krivi za ovakav položaj umetničke muzike u Srbiji i žanrovsku subverziju koja se uprkos svim borbama intelektualne elite do te mere danas ustalila da predstavlja neizostavni deo naše kulture i svakodnevnice?

Exit – senzacija burne prošlosti

U doba velike finansijske krize, inflacije i represije, u Srbiji je devedesetih godina XX veka vladala opšta borba za kvalitetnu umetnost i prave vrednosti, a tračak nade za ponovnu slobodu kulturnog izražavanja se uprkos državnim sankcijama i zabranama sve više rasplamsavao. Novinari su bili zarobljenici novih vizija i percepcija vladajuće koalicije tako da je svaki glas razuma bivao ugušen, a kao jedini beg od crne realnosti nametnuto je šarenilo kiča i šunda.

Omladinska štampa i popularna kultura su dobile politička obeležja, a individualne i kreativne slobode bivale ugušene, tako da je borba za kulturnu reformu i slobodu bila spora, ali dostižna. Protesti su organizovani na ulicama Novog Sada i Beograda u vidu mirnih šetnji, a neki od načina borbe i komunikacije mladih ljudi su bila pre svega predavanja, debate, muzika, filmovi, pozorišne predstave i izložbe. Nekoliko organizatora protesta privedeno u zatvor, ali fizičkog nasilja i većih posledica nije bilo.

ru1b5000

Za razliku od ostalih festivala, Exit je jedinstven upravo po tome što je nastao kao kulminacija studentskog revolta prema političkom režimu sa konstantnim trajanjem do danas. ˝Nulti˝ Exit je zvanično organizovan 29. juna 2000. godine u Univerzitetskom parku Novog Sada sa trajanjem od čak 86 dana! U to vreme, splet žurki nije organizovan sa ciljem da se formira festival, ali je ipak postao začetak festivalske kulture na ovim prostorima kao imanentna kulturološka promena nakon ratnih devedesetih. Veliki značaj na planu realizacije, samostalnosti i postepene afirmacije, imale su ličnosti koje nisu ni slutile da će postati začetnici i osnivači festivala: Dušan Kovačević, Bojan Bošković i Ivan Milivojev.

U epizodi VICE meetsa, čiji se link nalazi na dnu stranice, možete odgledati intervju sa Dušanom Kovačevićem, direktorom i osnivačem Exit festivala. U intervjuu Kovačević govori o samom nastanku festivala, njegovoj organizaciji i na koji način je uspeo da ga održi kao politički nezavisnu organizaciju. Godine 2010. osnovao je Humanitarnu Exit fondaciju pomoću koje festival finansira kreativne projekte mladih ljudi i obezbeđuje školarine najsiromašnijima u saradnji sa Univerzitetom Novog Sada.

Exit trenutno predstavlja jedan od vodećih evropskih festivala sa godišnjom posećenošću od preko 150.000 posetilaca, a svetski mediji poput CNN-a, MTV-a, BBC-a, Gardijana i Njujork Tajmsa, poslednjih godina govore o Exitu kao senzaciji koja dobija sve veći broj obožavatelja i kulturološki značaj Srbije i ovog dela Evrope. Nekoliko puta je nominovan za najbolji internacionalni festival i dobio nekoliko najprestižnijih svetskih nagrada u Londonu i Nemačkoj. 

EXIT-camping-3

Ove godine, Exit slavi 15. godina svog postojanja i tom prilikom možemo očekivati veliki broj nagrada koje dodeljuje svojim najvernijim posetiocima, kao i učešće velikog broja afirmisanih i svetski poznatih umetnika poput: Hardvela, Martina Gariksa, Manu Čaa La Venture, Emeli Sande, Motorheda, Roizin Murfija, Prododžija, Džona Njumana, Rudimentala kao i mnogih drugih. Broj izvođača svake godine sve više raste, baš kao i broj posetilaca koji dolaze iz svih delova sveta.

Istraživanja pokazuju da je do sada najveći broj posetilaca došao iz Zapadne i Centralne Evrope, a poslednjih godina nije zanemarljiv ni broj posetilaca iz Austalije, Amerike, pa čak i Afrike. Takva posećenost je pravi dokaz kvaliteta sadržaja i dobre organizacije ovog festivala, što doprinosi pozitivnim reakcijama publike i učesnika, kao i energičnoj atmosferi koja se prenosi širom Petrovaradina.

bg-exit_festival

Klikom na naredni link možete pogledati intervju sa direktorom i osnivačem Exit festivala, Dušanom Kovačevićem:

http://www.vice.com/rs/video/vice-meets-duan-kovacevic-osnivac-i-direktor-exit-festivala